Ријечка онкологија је у камену и жељезу. Проширује се док врућина убија, медицинске сестре даве се у паклу са смијешком на лицу. “Пацијентима је најгоре”, “то је наш позив”.
Могу ли смјене од 0-24 бити нечији позив или је то ипак ипак хрватски државни злочин?
У групи сам “оних којима је најтеже”. Зато знам да ми није најтеже. Умријет ћу, умријет ће и други. Јучер сам била на контролном прегледу. Чула сам причу у коју још увијек не могу повјеровати.
Тренутно сам код куће. О мени брине породица. Јуха, чај, храна крута, мека, прање на кревету, одношење из собе вишка мог материјала… Глумим како дремуцкам. Срам ме је. На које сам гране пала. Кад им то кажем чујем само једну реченицу, ти си наша.
Чија сам кад сам у болници дању и ноћу, кад у три ујутро осјетим руку на челу, кад у пет сестре видим како односе мој отпад који се мени бескрајно гади, кад ми у шест мјере тлак, температуру…
Нисам богата, да јесам дала бих им све што имам. “То је наш позив…”
Питам колико су плаћене иако осјећам нелагоду кад мисле да ми морају одговорити. О њиховим плаћама нитко не пише, не снимају се ТВ емисије. Хрватске медицинске сестре штакори су који сметају на путу. Ипак, чула сам, мјесечно примају од 1200 до 2000 еура. Има ту и прековремених.
Она јучерашња прича из болнице не иде ми из главе. Не знам је ли сретна или стравична. Докторица Ивана је пукла. Није више могла издржати патње својих колегица. Смјене од седам до 19 па од 19 до 7… никад краја.
Унајмила је бродицу, глазбу и позвала на једнодневни излет колеге који су могли доћи. Плесало се, пјевало, смијало. Између Цреса и Крка Јадраном је пловио брод весеља.
Требају ли хрватски грађани шутке гледати како њихове најдраже чупа рак из живота, а њихову дјечицу дави у загрљају сестара?
Сви ми који смо чули Иванину причу плачемо над животом робова у нашим болницама. То неће помоћи ни Ивани којој је пукло срце, ни нама ни њима.
Како не кужите, слијепци! Будући болесници! Изађите на улице и свим се снагама борите против Државе која је рак за Хрватску.